Интервју са Миром Лолић чланом руководства Радио телевизије Републике Српске - РТРС
Ви сте се сабору Српске мреже у манастиру Светог Николе на Озрену обратили са темом Улога медија у стварању и одбрани Републике Српске. Реците нам како је српски народ на простору БиХ дочекао распад Југославије у медијском смислу?
Најкраће говорећи неспремно. Нисмо ни знали да ће се тако нешто догодити. Оног тренутка када је у Босни и Херцеговини кренуо рат медијска слика је била јадна. Нисмо имали сигнала из Србије, док је једини ТВ канал који сте могли пратити, сем канала са Запада, био Јутел. Дешавало се да су људи окретали антене да би дошли до сигнала РТС, како би видели шта се дешава.
Када је рат кренуо, што се тиче медија, њихово седиште је било у главном граду Сарајеву и онда је кренула самоорганизација. Срби нису имали својих медија, кадрови су радили у заједничким медијима који су остали у Сарајеву. Иначе из Сарајева града који је имао највише Срба после Београда изашло је преко 160. 000 Срба, док сада тамо нема ни 20. 000 Срба. Значи 1992. године ви сте имали дневне новине Глас у Бањалуци, онда је преко ноћи дошло до оснивања студија у Бањалуци, док је априла почео да се емитује први Дневник и први сигнал западно од Дрине који је био српски. Шестог маја формирана је и телевизија на Палама, Канал С, затим и Српска новинска агенција и неке локалне радио станице су почеле да раде.
Као што сам рекла на предавању, позвали су људе који имају било какву опрему да дођу. Онда нам је дошла и помоћ од Радио-телевизије Србије, од које смо добили и прву технику, као и од наших људи и радника који су живели у иностранству. Тако је почела да се скупља техника и да се формира телевизија. Оно што се такође морало десити је да Вукови са Вучијака, једна позната бригада из Прњавора, окрене сигнал предајник на Козари како би гледаоци у Крајини видели сигнал РТС-а. Отада је почела и кренула та борба српског народа и српских новинара, путем медија, за нашу истину, да тај свет, који је у том тренутку био ненаклоњен Србима, чује истину о страдању српског народа у БиХ.
Можемо ли рећи да су новинари Републике Српске имали свој ратни пут?
Јесу, имали су и јако тежак ратни пут. Имате младе и старе новинаре, избеглице и скупљене са различитих страна, који су се скупили концентрисали у Бањалуци и један део у Палама и који су требали да почну да раде. Радило се у невероватним условима, изнајмљеним просторима без технике и опреме. Неки новинари су ишли са ратним бригадама док је постојао и Војни прес-центар од кога смо такође добијали информације. Поред информација са ратишта покушавао се пратити и цивилни живот.
Недалеко од манастира Светог Николе на Озрену пред сам крај рата погинула су и двојица новинара РТРС који су кренули да прате ратна дешавања. Иако су њихове новинарске ознаке биле видно означене, муслимаске војне јединице су их напале и убиле. Човек који је из те новинске екипе успео да побегне, Горан Пејчиновић, остао је жив. Он свакодневно обилази гробове својих колега и пали свеће. Имена ових српских новинара уписана су у Њујорку, као имена новинара који су страдали за време извештавања са ратишта. Медији су у рату као и Црвени крст заштићени, међутим, у овом случају и поред видних ознака они то нису били.
Исто као што су припадници новинске професије Хрвати и мислимани стали уз свој народ, тако смо и ми, новинари српске националности, стали уз свој народ. Постоје различита објашњења и запажања о ратном новинарству. Постоји она позната Хемингвејева реченица да кад пушке говоре музе ћуте.
Поред војних операција у БиХ се водио такозвани медијски рат. Како се српски народ снашао на том пољу?
Није флоскула када се каже да су Срби изгубили медијски рат. Међутим, ради се о томе да га ми нисмо ни повели. Срби се једноставно нису припремали за рат. Други су се спремали за рат и припремали су и медије да ратују. Имали су подршку Међународне заједнице. Мислим да је ту пала слобода новинарства и професионализам, чак у међунроднима размерама. Ако се хтело професионално извештавати о рату у Босни и Херцеговини, онда професионално извештавање није могло бити наклоњено нити једној страни у босанскохерцеговачком сукобу, што оно, на жалост, јесте било.
Рат није почео 1995. са Сребреницом, која је иначе страшна. Пре те Сребенице била је и 1991. и 1992. година, био је Малован на Купресу, Сјековац на Босанском броду, Подриње, када су Срби убијани на кућним праговима о њиховим верским празницима. Значи, једно је када су ратна дејства, али када неко дође на кућни праг и убија људе у кућама, онда је то злочин и управо се то дешавало 1991. и 1992. године.
За многе Србе у Босни те године су биле само пренесена слика 1941. када су поткозарска села и кад су Крајину етнички очистиле усташе, када је убијено на стотине хиљада Срба. Десила нам се 1941. и ми смо то заборавили и онда нам се десила и 1991. Када говоримо о медијима и о свему ономе што се издешавало, српске новинаре и српске медије је све то дочекало неспремно, бар кад аговоримо о Босни и Херцеговини. Нико није знао шта ће се десити. До 1992.године живела сам у Сарајеву и искрено говорећи нисам знала да је рат ушао у Босну, док је он, већ тада, увелико беснео.
Данас је у Републици Српској и Босни и Херцеговини мир. Који је данас задатак медија?
Задатак медија је да професионално радећи и поштујући све оно што јесу најсветлије слободоумне тековине професије, којом се ми бавимо, испричамо квалитетну причу на добробит свих људи који живе у Босни и Херцеговини, али и на добробит српског народа, који заслужује да се исприча прича о српској култури, историји и традицији.
Када говоримо о том професионализму, задатак новинара је да буде објективан, да не стане ни на једну ни на другу страну. Да се не сврстава, ни политички, нити по било ком другом основу, али исто тако и да се створе услови да новинари мирно раде свој посао, без притисака. Ако у одређеној земљи, као што је то БиХ, постоје регулатори, односно, представници међународних институција, постоји одређени вид протектората, могућности или немогућности да медији раде свој посао и различитих аршина. Онда је питање о каквој ми слободи можемо говорити.
Знате, задатак сваког новинара је да слободно и одговорно ради свој део посла и ту слободу он сам себи омогућава, али је диктирају и услови у којима ради. Када говоримо о условима чини ми се да у БиХ постоје неједнаки аршини за медије, бар када су у питању представници заједничких институција које посматрају све то што се дешава.
Законска регулатива, када су у питању медију у БиХ, је доста квалитетно решена и сада је све на питању медија, колико се прате сва ова политичка дешавања. Нажалост долазимо у ситуацију да један део медијске јавности, у овом случају мислимо на Сарајево, сврстава се на једну страну, и, на жалост, све што дође из Републике Српске, једном делу, врло значајних медија у Федерацији, не ваља. Вероватно због тога што је Република Српска бољи део Босне и Херцеговине и то некима очигледно смета.
Какав је однос представника Међународне заједнице у БиХ према медијима?
Тренутно је либералнији и много бољи него што је то био пре десетак година. Пре десетак година на Балкану, у демократској Европи, ми смо имали Међународног супервизора, што је по мени било неприхватљиво и била је срамота када је у питању слобода медија. У овом тренутку, Међународна заједница је урадила много позитивних ствари. Преко Регулаторне агенције за комуникацију са медијима урађен је огроман посао и уведен је ред у медијској сфери. Они који у њој раде, треба да испоштују врло високе опште стандарде законске и правне регулативе, која је ставрно изузетна. Међутим у зависности од тога колико су они истинске демократе и слободоумни људи и професионалци, они ће то испоштовати.
Ту међутим постоје и дупли аршини, не само од стране Међународне заједнице, која је у овом тренутку мало попустила у смислу да очекује да види докле ће ствари ићи и како ће се ствари развијати у медијској сфери. Лично, што се тиче тих односа, нисам баш најзадовољнија, зато што једном делу медија из Сарајева, који су настројени врло чудно, наиме непрофесионално користе хушкачке језике и непринципијелно се понашају и то нажалост пролази. Ако се одређени програмски садржаји користе као мач за напад, ка неком делу БиХ, и то пролази, питам се из којих разлога то пролази. Такве ствари стварају доста негативну климу у средини која је вишенационална и вишеетничка.
На крају крајева, имамо три народа, два ентитета, простор на коме живимо и дешавају се неке јако чудне ствари. Један део слободоумне јавности, без обзира како је национално опредељена, врло то негативно прихвата јер их подсећа на оно што смо ми, хвала Богу, прошли пре седамнаест година. Имам осећа као да неко поново призива ратне трубе, што никако не може бити добро.
Разговор водио Владимир Вељковић