Други део интервјуа са Миром Лолић чланом руководства Радио телевизије Републике Српске - РТРС

Поред Цркве и полиције РТРС спада у институције од великог поверења у српском народу. Шта данас значи бити национални медији? 

Одговорност је огромна. РТРС је један од три јавна емитера у Босни и Херцеговини али што се тиче Републике Српске ми смо главни ентитетски емитер. Ми имамо негде око 560 запослених људи који раде на нашој телевизији, на нашој мултимедијској презентацији. Ми имамо наш Телетекст, нашу интернет странцу, производимо 24 сата телевизијског и радијског програма и можемо се пратити преко тотал ТВ-а. Нема нас, на жалост, на сателиту.

Наша одговорност је огромна. Ми морамо да задовољимо различите групације јер смо ми јавни емитер, који мора да информише, образује и забави гледаоце, који су из редова три народа и националних мањина. Све је то јако крупан задатак, јер је запослених јако мало. Финансирамо се у првом реду од РТВ таксе и у мањој мери од маркетинга. Живимо и радимо поред бројних комерцијалних телевизија, које имају пре свега задатак да забаве јавност, притом не либећи се да пружају врло компромитоване садржаје, који не одговарају ни демократској Европи, ни демократским и патријархалним традицијама нашег народа.

Тако да национални емитер, у нашем случају ентитетски, настоји у овом тренутку да испоштује своје обавезе према свима који живе на простору БиХ. Настојимо да, професионално радећи, испоштујемо све задатке које на је наменио закон, потом идемо и шире и даље, окрећући се и прошлости без које нема будућности.

Када смо код прошлости онда се сетимо и традиције. Српски народ је познат по својој православној вери. Шта данас за Вас значи православље?

Православље је за мене, као верника, основни поглед на живот. У одређеним тренуцима, када говоримо о теми улогe медија и новинара у рату, мени је вјера значила снагу и оргоман ослонац да преживим неке личне трагедије, да у тешким тренуцима увек имам вјеру. Православље је љубав и оно што Православље шири то је оптимизам и љубав. Прави православац увек са собом носи љубав и нема љепшег дружења од дружења са православцем, јер је то човек који са собом носи оптимизам, који носи љубав, вјеру и наду, да ће, ако је у овом тренутку тешко, ипак на крају бити боље. Тако да уколико са собом носите вјеру, носите и снагу да ћете правазићи тешке тренутке. Свака наша народна пословица је златна. Неке од њих кажу да нам Бог шаље онолико искушења колико можемо да поднесемо. Да види хоћете ли поклекнути на том путу, не поводећи се за свим оним што је помодно, што је лоше и што уништава ону основну бит човека. Јер ми у вери откривамо да је човек биће љубави. Бог нас је створио из љубави и човек треба да следи ту љубав.

Православље са собом доноси и слободу. Свети Владика Николај Велимировић, рекао је, да ако хоћеш да цене твоју слободу, онда се ослободи стега које носиш у себи. Онога тренутка када се ти ослободиш, онда ћеш моћи да цениш слободу другог човека и онда ћеш моћи да тој слободи учиш и друге. То је оно што нас учи Православље и Свети Николај Српски од кога можемо научити јако много. Многи кажу да је после Светог Саве, Владика Николај свакако најумнији Србин који нам је показао и потврдио пут којим треба ићи српски народ. Владика Николај је рекао да ако носимо у себи веру, љубав и наду и ако се обожимо и приђемо својој вери, онда ће се Срби сложити. Ми смо народ слоге и нама је слога увек требала. Нико, сем Српског народа, нема ону познату пословицу и мото, само слога Србина спашава. После обожења и слоге неминовно ће доћи и умножавање српског народа по Владики Николају.

 Како разумети страдње српског народа?

Ни један народ на Балкану није тако страдао као српски народ. Страшно је да смо ми изгубили четири милиона људи у ратовима за само сто година. Од тога је још поразније чињеница да су саме Српкиње убиле четири милиона деце у својим утробама путем абортуса. То је више него у свим ратовима заједно и говори о томе да смо ми сами себе убијали.

Када говоримо о том путу умножавања нас мора бити, јер по оној народној, чије овце онога и ливада. Морамо се запитати зашто нестајемо? Моје мишљење је да то долази због тога што се одричемо неких истинских вредности. Онај који верује он зна да то јесте тако али они који не верују треба да се добро запитају, због чега смо ми као један стари европски народ, дошли до овде докле смо дошли. Шта да урадимо помоћу те наше вере да нас буде више. Да покажемо сву своју лепоту и православље које носимо у себи. Свети Сава у свом времену није био само светитељ. Он је био и дипломата који је ширио Православље. Његов отац Стефан Немања је преговарао са Фридрихом Барбаросом. Значи ратовало се, преговарало се, уз све то време дизала се Студеница и први српски писани трагови, које су нам оставили Немањићи затим школу, језик и писмо. Није нам џаба Свети Сава оставио то писмо. Лако је сада одштампати једну књигу, али шта мислите 1199. године узети па ручно преписивати неку књигу, да остане траг о нашем постојању. Свети Сава је нама показао пут који требамо ићи формирајући једну Аутокефалну Цркву. Кад год смо ми ишли тим путем ми смо опстајали.

Недавно сам била у Пећкој Патријаршији и тамо сам имала то задовољство да причам са монахињом Харитином. Причали смо између осталог и о тешкој ситуацији на Космету. Косово је унутрашња потреба свакога човека. Зашто? Зато што се доле написала српска крштена историја. Ми смо доле настали и доле су наше светиње. Вековима су нам уништаване књиге и документи и шта је на крају остало остале су фреске. На фрескама и по нашим манастирима исписана је наша историја. Монахиња Харитина каже били Турци 500 година, па отишли, али су остале светиње и остала је Пећка Патријаршија. У којој нам свака фреска говори о одређеном историјском догађају.

Када Срби не знају шта да раде, треба да оду у Пећку Патријаршију. Не треба ничега да се боје, већ да оду да се подсете своје православне прошлости. Захваљујући тој историји и том Православљу, ми, на крају крајева, и постојимо. Да нема Косова, Пећке Патријаршије и Светог Саве, ми не би били исти народ. Онај који је Србин, њему се зна тачно где је његов корен. Његов корен је у Пећи и Пећкој Патријаршији, Студеници и Ђурђевим Ступовима. Тамо где се исписивала Српске историја и ту су нам темељи од којих смо ми кренули. Ако неко неће да буде Србин, не мора, али ако си Србин, онда си православац и светосавац, иначе ниси Србин, јер не носиш оно што је српски корјен. Све што живи на планети из нечег је поникло. Срби су поникли из Парвославља и Светосавља.

Онај ко верује у то он зна, онај који не верује и мисли да је Србин, треба да се упита што сам ја Србин, што нисам Еским. Србин сам зато што сам или рођен у Србији или Босни али знам своје порекло. А наше порекло и корење, каже, да су наши вековима славили славу, крстили се са три прста и ишли у богомоље. Да смо ма ког политичког опредељења, ми требамо носити у себи нашу веру. Зашто? Зато што смо од рођења то што јесмо.

Ја често говорим да не смемо заборавити православље које носимо, историју која нас учи и то није флоскула. Нажалост ми ту учитељицу нисмо понекад слушали. Нисмо слушали шта се нама Србима десило 1941. Страшне су Шумарице и тамо наша недужна деца нису могла страдати зато што су били антифашисти. Шта су та деца знала шта је фашизам и антифашизам и шта је то знала нека бака у неком селу поред Карагујевца. Она се крстила са три прста и имала своју славу, али је неком сметала баш зато. Зашто су нам гађали богомоље? Зашто су гађали Жичу? Зато што је то православна богомоља. Да је била нечија туђа, можда би је сачували. Нападали су нас због тога што смо слободољубивог духа и ми смо олако заборавили своје жртве које су пале у тој борби. Нисмо означили места где су наше жртаве страдале и ми нисмо пописали колико нас је страдало, па смо се са нашим жртвама понашали јако немарно.

Нисмо слушали своје Владике, нисмо славили своје свеце. У једном тренутку је чак и Владика Николај опужен да је подржавао фашизам, што је страшна срамота. Ако је подржавао фашизам што су га одвели у Дахао? Нама је сведочила једна Јеврејка Ела Нојхаус- Трифуновић како је Владика Николај спасао њу и неке друге људе Јевреје. Ако заборављамо све оно чему нас је Николај учио долазимо у ситуацију да понављамо своје грешке.

Када сам ђаке у ваљевској гимназији питала који су све познати људи ишли у ову школу, спомињали су сва позанта имена српске културе, али се само једна девојчица на моје упорно инсистирање сетила да је Владика Николај био један од најбољих ђака те гимназије. Питање је зашто су га заборавили? Зато што су такве личности у претходном комунистичком систему прогањали. Када су га питали да ли ће се он вратити у Србију из логора, он је рекао -  кад кућа гори она се гаси споља. Српска кућа је горела нажалост од комунизма који је морамо рећи имао и својих позитивних страна.

Његова највећа мана је била намерни заборав српког страдања. Желели су да се забораве стравичне бројке о страдању српског народа и желели су да прикажу да све што је било српско није ваљало. Српска Црква се прогањала и српско свештенство се убијало. Свештенство које је од својих почетака било носилац просвете и универзалних хришћанских вредности. Српски свештеник са собом носи љубав. Опет се враћамо на почетак, Православље јесте љубав. Љубав према другом човеку. Добар пример таквог православног става је наш садашњи Патријарх Павле, који ће по мом дубоком личном убеђењу постати светац.

Даће Бог, проћиће време страдања и доћиће време Васкрења за све оне који Православље у себи истински доживљавају. Ми ћемо ценити свога комшију, али ћемо пре свега волети свога брата, оно што нам даје ту братску везу је управо Православље.

Православље је и данас сигуран пут за наш народ и то потврђују и сабори Српске мреже и Српске омладине који су се увек одржавали при нашим древним православним светињама. Шта би сте за крај поручили српској омладини?

Подсетите се речи Светог Владике Николаја - Дај Боже да се Срби обоже, сложе и умноже. Да српске омладине буде што више. 

Разговор водио Владимир Вељковић