Од државног секретара до политичког комесара

Недавно је у Београду одржана промоција аутобиографске књиге америчког Јеврејина Ефраима Зурофа ''Ловац на нацисте'', на којој је овај светски  познати и признати ловац на изумитеље  гасних комора и изазиваче Другог светског рата, лично присуствовао. Како сам Зуроф каже, није лако бити ловац на изумирућу врсту, коју, на жалост, сам проток времена спасава од достижне руке правде. Нацисти једноставно нестају са лица земље и зато нам је други задатак у овој борби рат против заборава нацистичких злочина. Томе, уосталом, служи и ова његова књига. Иначе, заиста је чудно да се Зуроф као Јеврејин бави историјом страдања свога народа. Очигледно да човек није прошао нашу школу ''суочавања са прошлошћу'', где би му објаснили да тако нешто није баш потпуно политички нити морално коректно.

Док се у свету број нациста константно смањује у Србији према сведочењу дела медија, јавности и државних службеника њихов број перманентно расте. Да не буде забуне, Зуроф је говорио  о припадницима нацистичког покрета у Европи од пре пола века и више. У беспоштедној борби против нацизма у Србији, ради се, ипак, о нечему другом али кренимо редом.

Охрабрени првим, успешно изведеним и мирним протестом против Статута Војводине одржаним у Новој Пазови (6. децембра), омладинска патриотска удружења најавила су своје ново окупљање у Новом Саду за петак 11. децембар, свега неколико дана пред усвајање Статута у Скупштини Војводине. Међутим, према изјавама из полиције овај скуп није благовремено пријављен. Иако је најављени сkуп имао очигледно озбиљне пропусте у организацији, јер само неколико дана пред одржавање није благовремено пријављен полицији, и тако изузетно мале шансе да се уопште одржи, у јавности се одједном појављује државни секретар у Министарству за људска и мањинска права и члан ЛСВ-а Марко Караџић позивајући полицију да забрани скуп, тврдећи како су потенцијални учесници протеста заправо неонацисти. Очигледно да квалификације типа ''екстремна десница'' нису биле довољне. Било је потребно нешто жешће и Караџић је храбро изашао у сусрет потреби тренутка.

Истог дана када је требало да се одржи  најављени скуп, планиран за преподне, и када је било јасно да од његовог  одржавања није било ништа, Караџић  се појављује у емисији ''Стање  нације'' на Б92 и своју оптужбу  за нацизам проширује на део опозиције (ДСС) због њене критике упућене на рачун Статута. Ситуација и актери се мењају али оптужбе остају исте, свако ко је против Статута аутоматски постаје нациста. Интересантно је да Караџић у споменутој емисији изјављује како са нацистима нема више приче. Пошто сви, ваљда знамо, да у Србији нема никаквих нацистичких странка јасно је да се ради о покушају моралне дискредитације политичког противника после којег, обично следи позив на обрачун или хапшење. Караџић би као велики борац и познавалац нацизма морао знати да је управо овакво понашање један од елемената те идеологије. 

Наш посвећени ловац на нацисте завршиће највероватније на суду због својих оптужби, али вербални рат (логомахија) у Србији због тога неће престати. Поред тога што се ради о школском примеру вербалног рата, који обично почиње увредама, дискредитовањем, исмевањем и демонизовањем, можемо се озбиљно запитати по ком основу се Караџић умешао у ову ситуацију? Због чега се државни секретар у Министарству за људска и мањинска права уопште изјашњава по питању дешавања око Статута Војводине? Уместо да се постара да права на окупљање и изражавање свог политичког става евентуално не буду закинута оним грађанима који су против тренутне политике, која се спроводи у овој држави, државни секретар прво позива полицију да забрани скуп по сваку цену, а затим упућује потенцијалним демонстрантима квалификацију за неонацизам. Из чега се једино може закључити да дотичном не пада на памет да се бави сопственим послом или да сопствени посао схвата у смислу свеобухватног друштвеног надзора.

У сваком случају, за Караџића, од државног секретара до политичког комесара линија је танка.

Аутор је уредник сајта Српске мреже.