Ваше високопреосвештенство, уручили сте ми жезал, уручили сте ми панагију српских патријараха, уручили сте ми и пану белу – као највиши знак патријараршкога звања, патријараршке службе и патријараршког служења Богу и своме народу. Ово је велики тренутак и велики дан за мене лично, а, верујем, и за наш народ и за нашу Цркву јер је српски патријарх увек пред Богом и историјом представљао свој народ, делио судбину његову, радост његову, али и трагедију његову. О томе нам говори историја, о томе нам говоре и личности које сте поменули.

После тренутка када сам промислом Божијим и вољом Духа Светога овде хиротонисан за епископа славне Епархије моравичке, у којој сам био годину дана, ово је најсвечанији дан у мом животу. И тада је срце моје дрхтало, устрептало као лист јове кад га ветар покреће. И овог тренутка моје је срце устрептало једном великом свешћу и сазнањем. Постављам питање пре свега себи, а можда и онима који су ме изабрали, да ли сам достојан овога високог звања, ове високе почасти, ове толике части и дара Божијега – да не можемо ни да се захвалимо са достојним речима, а камоли да делом и животом то оправдамо. Зато се овога тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру нашем, који ме добротом и милошћу својом, не гледајући на наша недостојанства, наградио назаслуженим даровима. Знам да је то дело милости и љубави Божије, али дело Божије које обавезује и тражи достојан одговор – достојан живот по Христу и Његовом Јеванђељу.
 
Успињање на висину је тешко, али остати на висини је још теже јер висина изазива муње и громове, кише и ветрове, и треба се одржати на тој висини, али – понављам опет речи апостола Павла – све могу у Христу Исусу, који ми моћ даје. Благодат Божија се даје и предаје у немоћи, а ја сам немоћан. Но, Онај који ме је изабрао, верујем, сигурно ће ми помоћи – и не само мени, него и Цркви, мојој Цркви, нашој Цркви да делам по угледу на наше велике претке, чија сте имена поменули, да се на њих угледам, да их следим њихов пут и њихов пример.

Можемо казати да је Христос као Богочовек исувише велики идеал за нас. Он је био човек, али је био и Бог и није могао да греши, а ми смо подложни греху и слабостима. Али нам је зато Господ дао велике светитеље, велике Божије људе. Хвала Богу, наш народ у томе није оскудевао. Дао нам је Господ такве дивне примере да се угледамо на њихове животе, на њихову љубав и њихове жртве, које су често биле крвљу потврђиване. Зато се данас Богу обраћам и благодарим на Његовом превеликом дару мени маленом. Обраћам се и светитељима из нашега рода молитвом да не оставе слугу свога, да не оставе следбенике своје из рода свога.

Сећам се сада великог оца Никанора Хиландарца – када се после рата поставило питање да ли да Хиландар прихвати политику која се водила у Југославији или да се отцепи, мудри старац Никанор је рекао: „Какви су такви су, наши су.“ Мудар одговор. Овакви какви јесмо, ми смо њихови и они су наши. А позвани смо сви – а пре свих ја – да се не постиде нас, да се не постиде нашега живота, да се не постиде онога што је наш блаженопочивши Патријарх често говорио: „Човек чини таква дела којима се Бог задиви, али и таква злодела каквих се и ђаво постиди.“ Мудра реч. Зато сада кажем, обраћам се и молим се пастироначалнику Христу и нашим светитељима, из нашега рода, пре свих светитељу Сави. Он нам је зацртао пут, Христов пут, светосавски пут, и нема потребе да бирамо и тражимо којим путем да кренемо. Он нам је трасирао пут ка Христу, ка Правди, ка Истини и остаје нама само да се потрудимо колико то можемо и да их следимо.

Поред Пастироначалника и светитељима из нашега рода, обраћам се и сећам се наших непосредних претходника, светог Патријарха Димитрија – једног мудрог и светога старца; великог Варнаве – великог и мисионара и градитеља, који је оставио неизбрисиве трагове у животу наше Цркве; па се сећам и Патријарха Гаврила – мученика и страдалника, који је веру своју морао да потврди и крвљу својом и страдањем својим; ту је и Патријарх Викентије – када је дошао на ово место, на овај трон, о њему су владала различита мишљења, а он је остао на своме путу, следио је пут светосавски, и он је свој став и своје држање платио својим животом; а ту нам је и Патријарх Герман, кога сви знамо. Имао сам ту част да будем хиротонисан руком његовом, као и многа браћа овде – један мудар патријарх, који је сигурно оставио дубоке и трајне трагове у историји наше Цркве, у једном времену ком је била потребна невиност голуба, а мудрост змије. Такав је био велики Патријарх Герман. После њега је дошао непоновљиви патријарх, Патријарх Павле. Једна личност нашега времена толико природна, толико људска, а толико обожена и охристовљена да ће остати у дугом сећању и трајању нашега народа. Надамо се – не само у сећању, него да ће много тога из његовога живота прећи у наше наслеђе, да ће се прихватити пре свега од нас, а народ је – онда када га је Господ позвао себи – показао колико га је ценио и колико је заслужио. Видели смо шта народ мисли, шта цени – то су оне врлине које су красиле великог Патријарха Павла.

Свестан сам све тежине и одговорности ових почасти. Почаст тражи жртву, а да ли смо способни за жртву? Треба да будемо способни. Надамо се да ће благодат Божија, тросугоба благодат Божија, помоћи да оправдамо оно што нам је предато, да потврдимо то све пре свега својом речју, али и животом. Знајући какав пут предстоји не само мени, него нашој Цркви – а патријарх је само један од епископа сабора, целину чини сабор: то је снага, то је благодат, то је Црква – надам се, браћо архијереји да ћете, као што сте били сарадници онако дубоки и искрени претходном патријарху и патријарху пре њега, и мене подржати и помоћи у свим приликама које нам живот буде наметнуо. Сви смо позвани да носимо крст. Наш крст је веома тежак – зато нас Господ позива да ујединимо снаге и да крст заједнички носимо јер је благодат једна у нама, и Црква нам је једна, и онда морамо бити и у животу своме једни између себе.

Кад се патријарх бира и уводи у овај свети трон, обично излаже свој програм. Немам свој програм. Мој програм је програм Цркве. Данас смо чули у светом Јеванђељу где Господ каже – идите, проповедајте Јеванђеље, чините знамења јеванђелска, болесне лечите, губавце ослобађајте губе, слепима враћајте вид. Дакле, идите и чудотворите онако како је Господ чинио, онако како су то чинили свети апостоли и наши многобројни свети оци. Да поменемо Светога Василија Острошкога, највећег чудотворца нашега времена. Да поменемо ону дивну, предивну фигуру Руске Цркве, Светога Серафима Саровскога – каква знамења, каква дела чудесна је чинио благодаћу Божијом јер је живео Христом и благодаћу Божијом, која се богато и штедро показала у његовом животу. Дакле, браћо, од митрополита високопреосвећених и преосвећених епископа очекујем да заједнички крмаримо Црквом Христовом, својим благодатним силама Богом дарованим да је приведемо тихом и мирном пристаништу. Све могу у Христу – каже апостол. И ми – ако будемо са Христом и у Христу – можемо поновити и чинити иста та дела.

Имамо много задатака. Један од првих и најсветијих задатака је да као Црква сачувамо наше свето мученичко Косово. Да помогнемо нашој држави, која се труди и чини све да га одбрани од оних који хоће да га приграбе. И Црква ту мора помоћи не жалећи труда, а – ако треба – чак и страдања.

Имамо и других обавеза. Једна од најсветијих наших обавеза јесте да наш расељени народ – а има нас на свим континентима – сјединимо и да очувамо јединство. То је био исконски задатак Цркве у свим временима јер је Црква ишла за својим народом, крепила га, снажила, помагала га и помогла да опстане да се очува до дана данашњега.

Косово је наша света земља. Наш Јерусалим. Ашче забуду тебе Јерусалиме, забвена буди десница моја – прича цар Давид. А ми ако заборавимо Косово, заборавиће и нас Косово. Трагично је што после овога свечанога чина треба да пођемо у Пећ да овај чин завршимо тамо јер тамо је главно устоличење на трон српских патријараха. Да ли ћемо моћи? Хоћемо ли отићи у туђу земљу, тамо где је зеница ока нашега? Хоћемо ли моћи да посетимо Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку и остале светиње. Србија без тих светиња и Косова није Србија. Него као што је тело лишено душе, тако је Србија лишена Косова без душе, без ума и без срца. То нам је свети задатак.

Има још пуно задатака, о којима ћемо се договарати на нашим светим саборима и уложити све снаге да оправдамо оно што нам је Господ дао и да оправдамо оно што наши свети од нас очекују.

Поздрављам све овде присутне, високопреосвећену и преосвећену господу архијереје; председнике владе Републике Србије и Републике Српске; председника Скупштине Републике Србије; Њихова краљевска височанства; господу министре; њихове екселенције; апостолског нунција; преузвишеног надбискупа београдског; уваженог господина реис ул улему; уважену господу амбасадоре – хвала вам што сте својим присуством увеличали овај свети чин, што сте показали да сте заједно са нама и да можемо на вас рачунати. Драго ми је што су овде са нама представници наше отачаствене земље, која чини да помогне Цркви. Зато смо дубоко благодарни. Надамо се да ћемо уз њихову помоћ решити још неке веома битне и велике проблеме. Мислим да ће имати разумевања, имати љубави према овом народу, према Цркви, која је увек неговала и гајила љубав према своме отачаству, према своме народу.

Нека Господ благослови ове свете инсигније, које сам данас добио, нека ми Господ подари моћи и силе да могу и ја, према својој моћи, сведочити име Христово и, према мери, доприносити моћи, вери и слави имена Божијега и слави Цркве наше.
Поздрављам сву браћу свештенике, монахиње и монахе, све присутне благочестиве и христољубиви народ наш са поздравом Благослов Божији на свима вама сада и увек.

Објављено у новом броју Православља 1029.

Бранимир Нешић