Већ дуже време одлазећи политичар са функције председника Хрватске Стјепан Месић, одликовао је председницу Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соњу Бисерко, закитивши је ,,Редом кнеза Трпимира са огрлицом и Даницом''. Бисерко је добила одликовање због ,,јавне и јасне'' осуде ,,ултранационалистичке'' политике Слободана Милошевића, заштите људских права Хрвата и осталих националних мањина у Србији и нарочито за ,,изградњу темеља за нормализацију односа између Хрватске и Србије''. Поред Бисеркове, одликовања су примили и Ефраим Зуроф, директор центра Симон Визентал у Јерусалиму, као и шпански амбасадор у Бугарској.
Одликованим страним држављанима Месић се захвалио и на помоћи у обликовању ,,хрватске политике у региону''. Скромни борац за људска права из Србије додала је како је Хелсиншки одбор био једна од првих организација која се бавила повратком и реинтеграцијом Срба у Хрватској, али није помињала какви су резултати и успеси тог процеса. Притом, изгледа да залагање за права Срба у Хрватској искључује осуду ,,ултранационализма'' Фрање Туђмана.
Шта је Месић хтео да нам каже?
Месић је био више него јасан (што му прилично полази за руком у последње време) да Хрватска не одустаје од своје званичне интерпретације блиске прошлости и ,,србо-комунистичке'' агресије на Хрватску, подстакнуте и вођене политиком некадашњег председника Србије Слободана Милошевића. Само је на темељу прихватања те истине могућа нормализација односа између Србије и Хрватске. Све што се уклапа у тај оквир помаже Хрватској да формира и води своју регионалну политику.
Зато је и згодно да се у исто време награди ловац на нацисте Ефраим Зуроф и борац за људска права националних мањина у Србији Соња Бисерко. Свака аналогија између Србије и нацистичке Немачке је наравно случајна, али са становишта хрватске регионалне политике не да не шкоди, већ се некако превише савршено уклапа.
А шта ми радимо?
За разлику од ускогрудог националисте Месића, који брине само о себичним интересима своје земље, председник Србије Борис Тадић кренуо је другим путем. Одлучивши да преокрене ,,стварност у позитивном смеру'', Тадић је покренуо иницијативу за доношење резолуције о Сребреници у Скупштини Србије. Поред још једне резолуције која би се бавила само српским жртвама, ова Сребреничка резолуција бавиће се српским ратним злочинима. Образлажући своју иницијативу Тадић је третира као ,,вредносно и морално'' питање којим се скида анатема са српског народа, индивидуализује кривица и указује се пијетет према туђим жртвама. Овим Србија стиче морално право да брани и заступа своје националне интересе, али и да сећа својих жртава, мисли председник.
Хоће ли се Тадићева политика моралног национализма примењивати и по питању европских интеграција и учлањења у НАТО? Хоће ли грађанима Србије бити постављено питање: слажете ли се са уласком у политички и војни савез са државама које су бомбардовале и комадале вашу земљу и убијале наше ближње? Тешко. Доношењем резолуције о Сребреници Срби се неће помирити са својим суседима, али ће се зато још по једном питању поделити између себе. Нико нам не гарантује да супротна страна, у овом случају босански муслимани, неће ставити и схватити резолуцију у контексту своје званичне верзије рата у Босни као чина српске агресије.
И зашто би се ограничавали само на Сребреницу? После доношења ове резолуције, логичан наставак би био да се донесе резолуција о Рачку (1999) и тзв. српским злочинима на Косову и Метохији. У чему се разликује монтирани Рачак од Сребренице? И због чега су муслиманске жртве у Босни различите од оних албанских на Косову? Ово би, наравно, за нашу политику према Косову било равно самоубиству.
Доношење резолуције о било каквим и било чијим ратним злочинима имало би политичку тежину само у случају да је донесу политички фактори свих бивших зараћених страна на простору некадашње Југославије. Тек тада би злочин био злочин ван сваке контекстуализације (ако је то икако могуће), односно политизације и релативизације. Једино би заједничка резолуција значила да смо прошлост оставили иза себе, да је не морамо више користити у дневно-политичке сврхе и да саосећамо са патњама других.
Аутор је уредник сајта Српске мреже