За социолога Адмира Муратовића, професора на Универзитету у Новом Пазару и декана Факултета хуманистичких наука у оквиру истог Универзитета, Србија и Црна Гора су окупирале Санџак за време Првог балканског рата. Тешке речи за тренутак у коме међународно право и суверенитет појединих држава нису нарочито на високој цени и крајње жалосно за једног академског радника да се служи таквим паушалним оценама.

Окупација представља војно заузимање територије једне државе од стране друге и успостављање сопствене власти на заузетом делу територије уз помоћ војне силе. Поставља се питање са којом су државом Србија и Црна Гора тада ратовале и чију су то територију запоселе? Први балкански рат 1912. вођен је између савеза малих балканских државица и полуфеудалног Отоманског царства, које се једино може окарактерисати као окупаторско на просторима Балкана у смислу да је крајем средњег века силом покорило целокупно полуострво, рушећи тадашње државе (Византију, Бугарску, Србију и Босну) и претварајући њихово становништво у обесправљену рају. На простору Рашке, коју Муратовић назива  „Санџаком” служећи се турским појмом за управно-територијалну јединицу, успостављена је српска власт прекинута турским освајањима. Испада да Муратовић жали за временима када су Срби, као православно становништво, представљали обесправљену рају.

Није Муратовић крив. Изгледа да га је понела научно-фантастична атмосфера „бошњачке културне револуције”, која се у последње време прилично захуктала у Новом Пазару. Тако је крајем децембра прошле године на новопазарском Интернационалном универзитету угошћена делегација Института за злочине против човечности и међународног права из Сарајева. Институт је „установа која се бави истраживањем злочина против мира, злочина геноцида и других тешких повреда међународног права”. На први поглед, човек би помислио „свака част” и можда позавидео на једној оваквој дубоко хуманистичкој концепцији овог научног центра, који се усто налази у склопу једне озбиљне установе каква је Универзитет у Сарајеву.

За такве ствари као што су геноцид, злочини против човечности и кршење међународног права би, ваљда, требали бити заинтересовани сви они којима је стало до тога да овај свет не подсећа на џунглу. Док би улога научних института, у свему томе, била презентација једног што објективнијег знања у вези тих питања и неопходна академска дистанца у односу на захтеве и потребе дневно-политичке пропаганде. Излагања чланова делегације овог института показала су, на жалост, нешто сасвим супротно од тога.

Колективна спремност на геноцид научно доказана

Тако је професор Смаил Чекић утврдио укупно „11 геноцида почињених над Бошњацима, а да је у ствари то само један геноцид који се дешава у наставцима као плод Великосрпске политике и доктрине”. Први геноцид над Бошњацима, муслиманима који су били словенског порекла, десио се крајем седамнаестог столећа у време Бечког рата. Погађате већ да се то наставља у 19. и посебно у 20. веку чији је врхунац Сребреница. У напору да самом себи објасни ове чудовишне вратоломије, Чекић своју тезу крунише констатацијом да је, по свему судећи, на делу један „континуитет дисконтинуитета”. Не улазећи у веродостојност тврдњи о страдању муслиманског становништва кроз историју, испада да би Срби, користећи се Чекићевим приступом, могли да прате сличне појаве макар од 14. века. За Чекићевог колегу професора Мухамеда Шестовића Срби као колектив показују „менталну спремност” да уништавају „одређену групу која се зове Бошњаци”.

По свему судећи ово би требало да буду научно верификовани ставови. Истраживање кршења међународног права неких двестапедесет година пре његовог настанка и тврдња да је српски народ као колектив спреман на вршење злочина, што представља расизам у чистом и сировом облику.

Како би ваљда читав свет чуо за ову истину, која се открива, не заборавимо, као ,,континуитет дисконтинуитета”, уговорена је научна сарадња у циљу ,,истраживања и публиковања сазнања о геноцидима који су се догодили над муслиманима на Западном Балкану”. Не бих волео ни да претпоставим шта ће према земљи у којој живе мислити млади Бошњаци, када их професори науче да живе под окупацијом, да је над њима вековима вршен ,,геноцид” и да су Срби као колектив спремни да их уништавају. Да апсурд буде већи, све се то пласира у сарадњи и оквиру високошколске установе акредитоване од стране државе. 

Мањински културни идентитет и ЛДП

Читава ова идејна атмосфера помаже нам донекле да разумемо сва она борбена расположења и покличе који су пратили промотивну скупштину Бошњачке културне заједнице крајем јануара у Новом Пазару. Задатак ове организације је ,,борба за очување и афирмацију националног, културног и верског идентитета Бошњака као и борба за очување законом гарантованих права”. Резимирајући изјаве са овог скупа Србија је, као држава, третирана искључиво кроз повике против ,,београдске политике” док је прави оквир којем заправо тежи ова организација светски. Наиме, Бошњацима се треба осигурати ,,равноправан положај у светској заједници народа” Зашто би се једна културна организација, националне мањине у једној земљи, бавила њеним положајем „у светској заједници народа” није баш најјасније.

Иако је своје деловање везала за културу, на мети критике овог удружења нашли су се бошњачки политичари у садашњој власти, који наводно не штите ,,истинске интересе бошњачког народа”.

Почињући свој говор паролом за грађанску Србију, промотивном скупу Бошњачке културне заједнице обратио се и народни посланик ЛДП-а Зоран Остојић, остављајући нам само да се домишљамо какви то интереси спајају једну „ултраграђанистичку” политичку опцију и чуваре мањинског културног идентитета, којима на крај памети није било да на свом скупу макар спомену своју грађанску припадност држави Србији. Изгледа да ће ту Србију будућности, којој тежи политика ЛДП-а, чинити грађанизовани Срби, равнодушно расположени према идеји свог идентитета, и хомогене националне мањине којима држава испуњава све жеље.

Начелно посматрано, залагање за очување свог националног идентитета је сасвим легитимно. Међутим, то не значи да се морамо сложити са свим идејама оних који се издају за његове промотере. Својим одбранашким ставом у односу на државу, критиком политичара из редова своје националне мањине, залагањем за ,,истинске интересе” Бошњака као и потенцирањем веза са Сарајевом, Бошњачка културна заједница представља параполитичку организацију. Њена би активност – комбинована са горе изнетим идејама сарајевских и новопозарских професора – потенцијално могла само да повећа тензије на релацији бошњачка национална мањина и власт.

Aутор је уредник сајта Српске мреже.