Радош Бајић, аутор популарног серијала „Село гори а баба се чешља“
Религиозност српског народа је дубока
Глумац, сценариста и редитељ Радош Бајић створио је најгледанију серију у историји РТС. Истовремено, серија је са обарањем свих рекорда гледаности постала својеврсни културолошки феномен који поред ТВ екрана сваке суботе окупи сваког другог грађанина Србије, од сељака на пијаци до академика, како каже аутор, за ову комедију са подтекстом мелодраме која говори о српском селу коме враћа достојанство и отвара искреност, љубав и топлину душе српског сељака. После дужег времена, ова прича где су протагонисти људи са села, село не приказује као нешто ретроградно, заостало и примитивно.
Има ли у томе и идеализације, може да се полемише, али у слици нормалних, малих људи који имају своје муке, топлину, душу и који су у суштини честити и поштени, многи су се препознали. Чак 70% гледалаца, тврди наш саговорник, јер сви у сећању имамо родне куће у неком селу, и вечне сентименте за детињство у коме су нас бабе и деде будили у цик зоре, док се на шпорету у коме пуцкета ватра, варило тек помужено млеко и пушио качамак.
И сама животна сторија Радоша Бајића је добар предложак за филм. У 56. години има 33 година глумачке каријере и више од 80 рола на филму и телевизији. Велику популарност донео му је лик Секуле у филмовима са тематиком шумадијског села („Секула се поново жени“, „Трећа срећа“). Са малих и великих екрана нестаје 1996. јер је, како се присећа, одбио да рецитује на конвенцији ЈУЛ-а у Сава центру.Пошто је тиме затворио сва врата као неподобан, наредну деценију живео је на селу радећи послове у области пољопривреде, гајио шампињоне, семенски кукуруз, кромпир и извозио вишње... Објашњава да пошто није могао да се бави својим послом, почиње да ради нешто друго настојећи да сачува себе и достојанство своје основне професије. Никада није био члан ниједне политичке партије, што не значи да је аполитичан, каже познати глумац и у једном од интервјуа објашњава да ни после 5. октобра 2000. није снимио ниједан кадар, а камо ли филм или ТВ серију, јер „после 5. октобра нисам био у прилици да партиципирам у постреволуционарној подели плена јер нисам био првоборац. Филмски бизнис захтева значајна финансијска средства која мојим пројектима нису била доступна, јер су рецитатори са Теразија и осталих српских тргова морали да намире и наплате свој допринос демократији“. Крајем 2007. снима серију „Село гори..“ која постиже огромну гледаност. Продуценти ове саге о савременом српском селу су РТС и Бајићева фирма „Контраст Студио“ , а телевизијска серија прерасла је у играни филм.
Да ли је Ваша серија „Село гори...“ редефинисала вредности села, кога су се готово сви одрекли?
-О томе најбоље говоре званични подаци. Данас има преко 50 ТВ канала и сви желе нешто да саопште, додворавајући се гледаоцу на овај или онај начин. Пиплметри, који мере гледаност телевизијског програма, показују да је наш рејтинг гледаности 36 рејтинг поена. Поређења ради, „Фарма“ и „ Велики брат“, програми где се по мом мишљењу млати празна слама и промовише нерад као облик друштвеног понашања и јерес са веома сумњивим етичким порукама, на које се лично грозим, имају рејтинг 22 поена. Укупна гледаност „Село гори...“ је три и по до четири милиона гледалаца на циклус од 50 епизода. Аналитичари медија су дефинисали да је „Село гори...“ постало својеврсни социолошки, антрополошки и културни феномен као најгледанија серија у историји РТС. Сваки други грађанин наше земље, чак и они који телевизијски програм уопште не прате, сваке суботе после другог дневника РТС-а, прате догодовштине Радашина, Милашина, Драгојла, Златане и сина Драгана. То говори да је „Село гори...“ запалило душе не само српског народа. Добили смо преко 600 мејлова из целог света, од Новог Зеланда до Латинске Америке. На јединствен начин, серија је сабрала и окупила српски народ и то је значајан сегмент њеног успеха. У овој носталгичној сеоској пасторали има и бајковитог виђења српског села и сељака, јер село неповратно нестаје. Моји јунаци су они људи који прво плате порез и струју држави. А шта добију од ње? Серија је поетска прича о растакању села, о кућним огњиштима у којима се поново пале ватре, о завичају у коме се жанром комедије говори о малим, а великим људима, сељацима. Није Србија само београдски круг двојке. Ја поштујем себе и народ из кога сам изникао. Не живим у илузији да „ Село гори...“ сви воле, али велики број људи којима је серија ушла у душу и срце показује да ти ликови имају искуствено, емотивно, духовно и животно искуство у нашем етосу. Ако неко види српско село другачије, ја то дозвољавам, али ја ову причу потпусујем онако како ми то јавља мој разум и мој сентимент који види село изнад свега искрено, честито и поштено.
Да ли су Ваши јунаци успели да очувају склад између православља и српства?
- СПЦ је значајан сегмент нашег постојања и идентитета и ја сам срећан јер је „Село гори...“ на један искрен и прави начин подцртало место вере у народном животу. Религиозност српског народа је дубока, премда је деценијама била потискивана. Имамо реакције – од пароха у забаченим селима до самих преосвећених владика, да је наша серија добро примљена. Моји јунаци препознају споне своје духовне вертикале и хоризонтале у православљу и то је спој међусобног поштовања и разумевања народног живота и његовог духовног исходишта у Вечности, коју наш народ поштује кроз црквено предање.
Познато је да је Епископ нишки Иринеј, садашњи Патријарх српски, благословио снимање Ваше серије. Какав је Ваш коментар на избор новог патријарха српског?
- Најпре да изразим, као Србин и православац, своје усхићење, због начина на који су високопреосвећене и преосвећене владике на заседању Сабора, у беспрекорном миру, ефикасно, у братској љубави и поштовању, изабрале најбољег међу једнакима. То је пример на који треба да се угледају политичари како се бирају најбољи и најзначајнији међу важнима. На почетку снимања трећег серијала, 2008. године имали смо част да је снимање наше серије благословио Владика Иринеј. Дошао је на снимање прве клапе и благословио наш рад. Без Божије благодати и благослова Владике Иринеја наш рад не би био овако успешан и надамо се на корист нашем народу. И обавезао нас да не заборавимо да је природна сраслост народа са својом Црквом света ствар. Ја лично и цела екипа желим новом патријарху добро здравље и срећу у вођењу СПЦ.
„Село гори...“ је најгледанији ТВ пројекат и у земљама бивше Југославије?
- Из Македоније, Црне Горе, Хрватске, Словеније, РС пишу нам Јанези, Еџади, Хрвоје из Загреба и то такође има значајну димензију када је у питању наш пројекат. Када су у питању поруке које ја као аутор шаљем, моја теза је да су Срби добар народ, да су мали људи заправо велики људи, да смо ми честит народ који је вековима био у посрнућима разне врсте, посебно у савременој историји, поготово после огромног процеса деструкције и тумарања последње две деценије кроз страхоте кроз које смо прошли. Драго ми је да су мени као оцу пројекта стигла огромна признања, по мени најважнија, од публике. Добио сам све највеће државне награде, укључујући и Вукову награду за општи допринос српској култури. Сви показатељи говоре да „Село гори...“ није само популарна ТВ серија. „Село гори...“ је добило обрисе општенародног покрета. Није случајно што су све политичке опције, и леве и десне, раширили руке не би ли им у загрљај утрчао Радош Бајић и „Село гори...“, што се неће десити. Зато што су људи којима је животно опредељење да владају људима и да буду на власти, свесни снаге коју има „Село гори...“. Снага мог пројекта и моја снага је у томе што ми верује 4 милиона Срба. Шта нам све пишу људи из целог света? Рецимо, у писму из Шведске коју су потписали наши лекари, пише да је после гледања првих епизода деведесет посто Срба у Шведској поново почело да слави крсну славу. Или, у писму апсолвената Медицинског факултета у Београду, који су из унутрашњости (Свилајнац, Лесковац, Рађевина) и живе у Студентском дому, пише да су донели одлуку да се после завршетка студија сви врате у родна места и свој завичај, и помогну свом народу тако што ће га лечити и водити рачуна о његовом здрављу.
Да ли Вас је изненадила посета председника Тадића, који је дошао у блатњаво село Петловац, да поздрави екипу?
- Први пут од времена друга Тита, који је пре 40 година ишао на снимање филма „Сутјеска“, колико се ја сећам, српски председник државе је дошао у наше село Петловац, заправо село Богдање код Трстеника, да поздрави филмску екипу филма „Село гори...“ Био је кишни дан и председник је загазио у то блато којим ходају Радашин, Драгојло и мештани. Указао нам је велику част, то је за нас значајан догађај, према том чину гајим велико поштовање, јер је председник државе демократски изабран председник Срба. Разговарали смо и о томе у ком смеру ће ићи прича. Заокружићу једну сагу о српском народу, отворићу нове теме, пре свега питање историјских подела у српском народу, место Равногорског покрета, питање помирења... Нећемо у политику, то је сасвим сигурно. Не може ме нико купити и не може ме нико одвући од Истине, моје крсне славе, породице и фамилије. Без обзира на тренутну популарност, ја и даље идем ујутро на пијацу, немам боди гард, немам PR, ја сам једноставан човек, део мог народа, сељак у најбољем смислу те речи и никаква похлепа ме неће нигде повући.
Мајка Вера је била Ваш највећи ауторитет у животу, тако да сте знали полушаљиво да изјавите да сте за матријархат. Колико је вера значајна за Ваш живот и рад и од када знате да сте религиозни?
- Никада се нисам стидео да признам да је мајка била темељ мог васпитања. Моја крсна слава је Св. Мрата и увек је славимо у свом селу Медвеђи, јер мој отац још није пренео славу на мене. Ујутро поведем унуке Ленку и Софију у Цркву, запалимо свећу и помолимо се, као што је мени мој деда пренео прва сазнања да сам православац и Србин. То су прва сећања, био сам јако мали, не сећам се колико година сам имао... Памтим божићно јутро, мој деда Мирко Божић, честити Србин, Моравац, буди ме пре свитања. Мраз је, деда отвара врата наше куће. Имали смо кућу са два одељења у којој сам се ја родио, у кухињи је био земљани под и један кревет у ћошку који је био анкерисан јер је под био нераван. На њему сам ја спавао на постељини од кукурузовине. Нисам био газдинско дете. Кад дође пролеће моја мајка помера тај кревет да би кречила а испод никла пшеница. То је мој живот. Деда наточио црног вина, мени једна нога на кревету, друга вири кроз отворена врата, а деда ме учи да се крстим док гледамо Сунце које излази. Деда изговара молитву првог божићног јутра. Одатле све креће. Ако је Свевишњи Бог један, а јесте и другачије се зове у различитим вероисповестима и тумачењима, тешко ономе ко је безбожник. Мислим да смо неопрезни, јер шарлатански и површно допуштамо да се трајне вредности нашег народа - Света Црква и традиција у ширем смислу, обезвређују увозом нама потпуно страних обичаја. На Св. Трифуна, који је виноградарска слава, Београд је преплављен розе срцима и прославља Дан заљубљених, Св. Валентина. Какве то има везе са нашим народом, вером и традицијом? Коју поруку млади добијају гледајући читавог дана „Фарму“ или „Великог брата“? Људи сумњивог моралног кредибилитета, којима ништа није свето, пропагирају излежавање, блесављење, голотињу. То је свет коме ја не припадам, али који је у великој експанзији јер њима манипулишу медијски мешетари који пуне своје џепове. А несрећни родитељи се забезекну када им стигну телефонски рачуни.
Инсистирате на породици, па је тако сељак Радашин намеран да на своје имање уз Мораву врати из белог света сина, ћерку и унучад. Противници Вам спочитавају непотизам, па кажу да сте у серији запослили супругу, сина, ћерку, ширу и даљу родбину, а све се снима у завичају?
- Моја ћерка Јелена је са 22 год завршила Арт дизајн у Лондону и вратила се у земљу задојена љубављу, вером и поштовањем према својој породици. Син Недељко такође. Говоре енглески као матерњи. Ваљда је логично да раде са мном. Пекарева деца раде са оцем у пекари, најнормалније. Основна ствар у животу сваког човека је породица. Она је за мене средиште света. Ниједна ствар у овом послу није важнија од породице. Моје упориште је да сам деда. Све се заборави: и шта си радио, где си био, јеси ли створио капитал...Остају само духовна дела и надасве и пре свега породица и фамилија. На крају се све сведе на то чији сам ја син и који су моји унуци. Ја живим тако и то ме испуњава радошћу а истовремено ми омогућава мир са самим собом, што је најважније.
Када у Вашој серији мајка Златана исплете рукавице свом сину, цела Србија плаче. Зашто?
- Зато што се растаје са самом собом. Зато што „Село гори...“ говори о Србији које више нема и која нестаје. Јер су нас незнабошци и разни манипуланти, разни протагонисти сумњивих приватизација, криминалци и пљачкаши преплавили. Постоји још пра-сећање о српском поштењу и породичној идили које нас увек учини бољима.
Преузето са сајта Православља.